Нерад и "претерана доколица" - извори фрустрације и незадовољства

Живимо у свету фрустрације и незадовољства. Ниске плате, лош животни стандард, мешање и разглабање о политици, десет сати на послу, незаситост - све заједно ствара велики степен незадовољства и лошег расположења. Међутим, једна од важнијих ставки, коју би требало посебно поцртати, јесте недостатак воље за радом, или грубље речено, нерад. Нерад, сам по себи ствара "претерану доколицу", која се, у "великим количинама" претвара у досаду. А из досаде произилази огромна фрустрација, бесциљност, равнодушност и туга. 

Према званичној статистици у РС, стопа незапослености износи око 19%. Врло демотивишући проценат, будући да је природна стопа незапослености 5%. Након ове информације, многи ће рећи: "Па није ни чудо што не могу да се запослим". Међутим, ако се, макар у Београду, осврнете око себе, прошетате Булеваром или неком другом улицом, видећете да постоји велики број радњи које траже радника или радницу. Међутим, ту долазимо до новог проблема: како мотивисати некога да се упосли, независно од стручне спреме, ако је зарада мала. 

Зарада јесте мала, али не треба имати лажну слику високих плата у Београду. Међутим, време у коме живимо нас тера на то да нема много избора. Време лети и ако се не уграби дата прилика, питање је када ће се појавити следећа. Зато треба применити логику: боље је зарадити нешто него ништа. Или још једноставније: боље је зарадити нешто него бити на грбачи другим људима, без обзира да ли су то родитељи, родбина, пријатељи. 

Можда то није посао снова, можда смо прешколовани за понуђено радно место, можда је плата несразмерна уложеном труду, али ако не постоји други избор, човек мора бити рационалан и прихватити да ради... Вероватно ће многи рећи: "лако је то написати, треба спровести у дело", међутим, у време кризе, нема емоција, превише удубљивања, самеравања и бирања. 

Без обзира на званичну статистику, дубоко сам уверен у следеће: посла има за онога ко жели да ради и привређује. Понављам, можда то није први избор, али је боље радити нешто и чекати да се појави друга боља прилика, него продужавати своју доколицу и агонију. 

Свако од нас воли доколицу. Нико ме не може убедити у супротно. Међутим, према мом мишљењу, доколица треба да се заслужи. А заслужује се преданим радом. Сваком послу треба приступити професионално, као да је то најбољи и најлепши посао који се ради. А, уз пут, треба пажљиво пратити дешавања на тржишту рада и аплицирати што више. Логично, што је већи број послатих аплиикација за посао, већа је веровотноћа проналажења бољег и лепшег посла. И никад се не треба потцењивати: можда су захтеви који се појављују у огласима за посао презахтевни, али треба веровати у себе, а некада се и преценити, јер само упорни и убељиви људи добијају посао. 

Мислим да нам је свима доста кукњаве како посла нема и како треба чекати да се појави прави. Посла има, али мора постојати воља за радом. Дугачки периоди доколице чине човека лењим, фрустрираним и незадовољним. Што је дужи период "претеране доколице" то је теже прихватити посао. Свако пролонгирање чини доколицу примамљивијом. Чекање "добитка на лотоу", ипак,  не може зауставити време. Време мора да се искористи одмах и сада.

Неке ствари сам научио на личном примеру. Када вас притисну стеге живота и свакодневних трошкова, нема бирања. Имао сам диван и леп посао, на жалост, окружен великим бројем лоших и хладних људи. Дошао је моменат када за мене није било места у том колективу. Нисам се, испрва снашао, са свим својим високим школама. Али нисам бирао: поступио сам мудро. Захтевао сам да останем у истој организацији и прихватио много ниже плаћен посао, и то са средњом школом. Јесте било тешко и фрустрирајуће, али сам имао циљ. Захваљујући том радном месту, имао сам довољно времена да одбраним докторску дисертацију. Прошло је две године, а онда се шанса указала. И ја сам је искористио. Али ни једна шанса не долази са неба. Треба роварити, копати, тражити, разговарати, борити се. Надасве, треба имати зацртани циљ. Мој зацртани циљ сам успео да остварим. Сада радим на најбољем радном месту на свету, где ме други поштују, цене, воле и где могу, у потпуности, да дам и предам себе и искажем свој непрегледан потенцијал. Борба, мотив, позитивно размишљање - све заједно вас води на пут успеха и промене. Чекање да посао падне са неба, претвара се у доживотни затвор. Зашто би, ни криви ни дужни, били затворени целог живота? 

И даље уживам у својој доколици, али је важно да се она заслужи. Можда није целодневна, али је "добро гориво" за живљење. Онима који не раде, поручујем: нема лепшег осећаја, него доћи уморан након посла и уживати у доколици. А онда, на крају месеца, каква год да је зарада, ваша је, то је оно што сте привредили и што можете потрошити. Добро организујте новац и стално се борите да нађете боље. Али докле год радите постојећи посао, радите га тако као да је најплаћенији и најбољи.

Ситуација је екстремно тешка. Погледајте књижаре, бувљаке, пијаце, радње за продају ципела. Многи упослени су високошколовани и, или се нису снашли, или су добили отказ негде другде. Али они се боре, не желе да буду непродуктивни, желе да преживе, не улазе у дугове и не желе да буду на терету другим особама. То су прави борци, а не они који чекају да нешто слети са неба. С неба може слетети, евентуално, киша, снег, град, по који "птичији продукт", али посао, врло тешко. 

Зашто је нерад извор фрустратице и незадовољства? Једноставно, фрустрацију ствара недостатак новца, осећај бескорисности, немоћи и туге. Фрустрацију ствара неискоришћено време и дугачка доколица. Какав би то био живот у коме би доколица трајала 24 сата? Можда, леп, макар у почетку, али касније би се над "доколичаром" надвио облак досаде и равнодушности. А када је човеку досадно, он покушава да попуни "рупе свог живота" на различите начине. А неки начини могу човека водити стање пропасти. Један од основних показатеља претеране доколице и досаде је спавање које траје по десет сати. Мени лично, никада неће бити јасно како неко може да устане у 3 поподне. Зар треба пропустити и један дан и овако кратког живота? Мислим да не. На тај начин, имуни систем реагује супротно од очекиваног: чини вас више уморним, тешким и нервозним. Нема редовности у исхрани, не постоји никаква обавеза осим устати и чекати да прође остатак дана и ноћи, како би се опет утонуло у сан. Смисао сна је одмор од рада, а не попуњавање слободног времена. 

Како провести дан без обавеза? Па, морам признати, није лоше, понекад. Али ако то постане свакодневица, онда се јавља мноштво проблема: безвољност, туга, депресија, бес, негативност. Нерад ствара додатни проблем: такви људи постају тешки и онда се догађа да се стварају дистанце. А ако се ствара дистанца, онда је то још једна изгубљена шанса да се попуни доколица. Нерад доводи до бесциљности. Ако не постоји циљ, онда човек животари, чека да прође још један дан, у низу, и не живи. Можда само има представу да живи како жели, али, у дубини душе, свестан је да животари.

Свако је творац сопствене среће. Пред сваким се налази избор. Међутим, несклад између "претеране доколице" и (не)рада, доводи до постепеног пропадања личности. Досада је понор из кога се, ипак, човек може извући. Мора постојати јака воља: мора постојати тачно дефинисан циљ, а не расплињавање, мора постојати самопоуздање, па макар и лажно, мора постојати обавеза. Рад је, заиста, створио човека, али, исто тако, нерад га може и уништити. 

Изађите из зачараног круга безвољности. Реците себи да вредите и да желите. Покажите вољу. Новац није једини мотив, запослење доноси нешто што је немерљиво, а то је осећај да сте корисни. Када се човек осећа корисним и вредним, ситуација се мења. Човек излази из љуштуре доколице и отвара врата наставка свог живота. Не треба заборавити, нерад зауставља време, у смислу, кретања по лавиринту без излаза, али, исто тако, време, какво познајемо, неумитно тече. Изгубљене године се не могу надокнадити. Међутим, никада није касно: станите испред огледала и поставите достижне циљеве. Реците себи, желим да радим и желим да се осетим корисним. Желим да напредујем. Не желим да ми живот протекне у лењости и досади. Не желим да кукам и да будем терет другима. Нећу да пропадам и тражим изговоре како бих попуњавао своју доколицу, а и не смем, да заборавим, и доколица има своју цену - пуно вреди али много кошта. Желим да будем неко и нешто. Морам почети од негде. Можда није посао из снова, али ћу га радити најбоље што умем. Упознаћу друге људе, пратићу огласе, појавиће се нешто боље. Посао није стална, већ променљива категорија. Ја желим да живим и да осетим срећу. Не могу вратити изгубљене године, али могу живети наредне. 

И упамтите: нико вам неће помоћи ако не помогнете сами себи. А једини излаз је суочити се са самим собом и одлучити да се подигнете изнад самих себе и ситуације.

20 САВЕТА О САМОЋИ

1. Усамљеност чини човека "тупим", фрустрираним и тешким. Изађи из чауре самоће и радуј се сваком дану као да је последњи, проводећи га са себи драгим људима.

2. Самоћа доводи до чамотиње, туге, депресије и губитка самопоуздања. Топла реч их отапа.

3. Проводећи време у окружењу квалитетних људи, развијаш емотивну интелигенцију, подижеш самопоуздање и развијаш сопствени интелект. Емотивна интелигенција је стуб нормалног понашања и битисања као "друштвене животиње".

4.  Добро организуј дан. Не дозволи да пропустиш социјализацију због убрзаног темпа живота, прековременог рада, сталне бриге, патње и нервозе. Прилагоди се таквој свакодневици уз што нижи ниво штете. 

5. Не дозволи да, после напорног дана, поподне и вече проведеш спавајући. Нека ти дружење представља мотив за сутрашњи "дан мрмота".

6. Окружи се људима који ти пријају. Не дозволи да "убијаш време" са нетативним, мрачним и испразним појединцима. Није важан квантитет, јер се можеш, изнова, осетити усамљеним.

7. Ако се осетиш усамљеним у партнерском односу, знај да ћеш, са том особом, бити усамљен читавог живота. 

8. Самоћа убија креативност и ломи људски дух. 

9. Не шири круг познаника и пријатеља, по сваку цену. Бирај позитивне, љубазне, интелигентне и емотивне људе. Самоћа "се храни" деструкцијом и "хладноћом".

10.  Понекад је и испијање кафе уз "пресипање из шупљег у празно" довољно да се осетиш мање усамљеним. Ипак, те активности нису довољне да би се трајно решио проблем усамљености.

11. Буди спреман да у односу са другима размењујеш мишљења, дајеш и прихваташ савете, водиш полемику. На тај начин, стварате блискост и формирате бедем од кога се одбијају таласи усамљености.

12. Страх од самоће је чест узрок изражене анксиозности. Анксиозност се не лечи, искључиво, медикаментима, већ и загрљајем, подршком, разговором и интеракцијом.

13. Не дозволи да се осетиш усамљеним, јер не желиш да нарушиш свој лични комотитет. Лепо је бити ушушкан у "свом гнезду", али тиме одбијаш људе и ствараш погодно тло за самоћу.

14. Избори се против сопствених демона својих комплекса, страхова и слабог самопоуздања. На тај начин, привућићеш људе и осетити све чари дељења сопствене личности са другима.

15. Искрени људи представљају сигуран бег од самоће. Лажни људи представљају само сурогат који те неће учинити мање усамљеним.

16. Не сили друге људе да представљају део твог света. Боље је понекад бити усамљен, али поносан. Наићи ће неко ко ће спонтано да "разори" осећај самоће.

17. Самоћу може умањити добра и квалитетна књига, телевизијска емисија, жамор људи на плажи. Ипак, "живу реч"  не може да замени ни једна друга активност.

18. Не осуђуј људе који су изабрали самоћу као стил живота. Можда се најбоље осећају у "таквој кожи".

19. Понекад се осами и препусти маштању, унутрашњем миру, духовности, размишљању и "слушању тишине". Тиме можеш добити значајну енергију за дружење, ефикасност на послу и бољу комуникацију са људима.

20. Испуни свој дан са што већим бројем активности. Број активности је обрнуто сразмеран нивоу самоће.

О самоћи - потреба или нужно зло?

Самоћа (усамљеност) неке људе обгрли за цео живот. Други, пак, осете повремене "таласе" самоће, као ретке ударе јаког ветра, након чега опет огреје сунце. За неке је усамљеност стил живота, а неки се, свим силама, труде да ни у једном моменту не буду запљуснути таласом усамљености. Поставља се питање: да ли је самоћа потреба или нужно зло?

Ако је усамљеност везана за стил живота, често можемо чути да су у питању усамљене душе. Има ли лошег у томе? Ако је појединац свесно изабрао да живот проживи у сталној "олуји самоће",  у питању је лични избор. Као ни било који други избор и овај не треба осуђивати. На жалост, на нашим просторима  усамљеник се често третира као: лудак, чудак и сл. Међутим, треба загребати дубље и анализирати због чега неко ужива у својој самоћи. Зашто га лишити тога, ако се најбоље осећа у кожи "чудака"? Понављам, у питању је његов лични избор. На крају крајева, сигурно је да нијје прави пустињак. Окружен је уском групом људи, живи у својој љуштури и тада се најбоље и осећа. Ипак, у питању је екстрем, а свет је испуњен различитостима које морамо поштовати и навићи се живети са истим.

Неретко чујемо како је човек "друштвена животиња". Интеракција са другим људима, дружења, размена мишљења, обогаћују човеков живот. Зашто допустити да живот протекне у непрестаној олуји усамљености, када је свет пун и оваквих и онаквих људи. Комуникација развија емотивну интелигенцију, подиже самопоуздање и чини живот испуњенијим. Топла реч и разумевање могу бити пут "излечења цивилизације" која, морам бити искрен, протоком времена постаје изопачена. Убрзан темпо живота, прековремени рад, стална брига, људска патња и несрећа постају свакодневица коју морамо мењати или јој се прилагодити уз што мању штету.

Никада нисам волео самоћу. Усамљеност ме чинила тупим, тешким и демотивишућим. Окруженост људима, за мене, представља ваздух који удишем. "Сваки удах ваздуха" представља додатну радост, енергију, мождану активност, осмех. Своје дружељубивости се не одричем и не спутавам је, већ је констатно развијам. Посебно волим да размењујем мишљења са људима од којих се може сазнати нешто ново, другачије, мистично, релевантно. Не могу лагати и рећи да сам имун на чакулања уз кафу о свакодневним животним темама, "пресипања из шупљег у празно". Зашто бих био имун на стварност која ме окружује и на различите приче које се изнова понављају - посебно ако се понављањем може постићи промена нечијих ставова, размишљања, понашања, у позитивном смеру. Уосталом, групно размишљање и саветовање даје нове и неистражене идеје и усмерава понашање ка решавању проблема.

Страх од самоће је изражена анксиозност великог броја људи. Јак је, интезиван и може довести до туге, немоћи и губитка самопоуздања. А једини пут "излечења" је отварање и проширење круга познаника. Ипак, ова врста анксиозности не може бит смањена приступом "дај шта даш". Треба пажљиво бирати и проводити време са људима који зраче позитивном енергијом, искреношћу, разумевањем и љубављу. Може нас окружити милион људи, а да се човек поново осети усамљеним. Може се упловити у љубавне и партнерске воде, и да нас, ипак,  запљускују таласи самоће.

Постоје тренуци када човек осети потребу да буде сам и да се изолује од свих утицаја спољне средине. Да устане и пробуди се са мишљу: "Данас желим да се посветим себи и да уживам у својој самоћи и својим размишљањима, данас желим да будем лењ, хоћу да чујем сваки откуцај сопственог срца и да размишљам. И да маштам. Данас сам препуштен сам себи, али то је нешто што ме испуњава. У питању је мој избор.". С тог аспекта, усамљеност представља потребу. Потребу да се у миру сопственог дома ослушкује цвркут птица или хук ветра, да се испије кафа поред језера и слуша "тишина" воде и чаврљања других људи, али без икакве међусобне интеракције. Душевни мир и искључење од свега и свих. Испреплатане мисли могу се средити у сређену "рубиконову коцку". Ништа страшно ако потраје и више дана. Различити су временски прагови достизања "нирване".   Пробајте, и те како може да прија.

 Дакле, позитивну енергију и покретачке механизме можемо црпети и из самоће. А онда се опет можемо упустити у животне пустоловине, још јачи, сређенији и позитивнији. Тако привлачимо друге људе и чинимо живот комплетнијим.

С моје тачке гледишта, самоћа представља нужно зло али, у ретким тренуцима, и непресушну потребу. Прихватам усамљеност као људски избор али мој карактер је другачији - окруженост људима даје ми сву неопходну снагу да корачам таласима живота.

20 САВЕТА О ПРИЈАТЕЉСТВУ

1. Пажљиво бирај пријатеље. Прави пријатељи су реткост, зато их чувај и држи близу себе и у свом срцу.

2. Буди уз правог пријатеља до краја његовог битисања на овој планети. Пожели му "срећан пут", са осмехом на лицу. Значиће му. Схватиће да његов живот није био узалудан.

3. Не држи се фоскуле "Далеко од очију, далеко од срца". Право пријатељство мора издржати све буре и олује непредвиђених околности и просторну раздвојеност. Прави пријатељ постаје део сопствене личности и живота.

4. Уколико почнеш да личиш и да се понашаш као пријатељ, реч је о пријатељству за цео живот.

5. Из пријатеља изњедри оно најбоље. Мотивиши га да се покрене и презентује другима у најбољем светлу. Не дозволи да клоне, изнова га враћај у живот.

6. Буди у контакту и спреман, да у сваком моменту, прискочиш у помоћ. Не дозволи да будеш друга или трећа најбоља алтернатива. Ако је већ тако, знај да није у питању право пријатељство.

7. Не избегавај виђање са пријатељима. Потруди се да слободно време искористиш на најбољи могући начин - проведи га са искреним пријатељима.

8. Не мешај посао и пријатељство. Ипак, и међу пословним колегама може се пронаћи пријатељ. Међутим, за то треба много времена и искрених намера.

9. Прихвати или макар анализирај савете пријатеља. Сваки савет правог пријатеља усмерен је ка побољшању и изречен у најбољој намери.

10. Поднеси жртву правог пријатељства. Корисни ефекти правог пријатељства далеко превазилазе принету жртву.

11. Најдубље тајне сачувај за праве пријатеље. Тиме их, у исто време, стављаш на прави тест искреног пријатељства.

12. Повремено се види са блиским познаницима. Ипак је, у прошлости, постојало право пријатељство.

13. Користољубље и пријатељство "не иду руку под руку". Разликуј пријатељство од интереса.

14. Не избегавај праве пријатеље и потруди се да их не лажеш. Свако ће прећи неколико пута преко лажи. Међутим, стрпљење није вечно. Догодиће се неминовно: пријатељ ће постати само познаник. 

15. Проведи што више времена са пријатељима. Сваки тренутак је немерљив, јер је живот, сам по себи, кратак. Са њима проживи изласке, прве заљубљености, најлепша путовања, срећу и тугу...

16. Буди спреман да пријатељу кажеш све што те тишти у вашем односу, директно у очи. Пријатељство не познаје термин суздржавања и прећуткивања. Очекуј исто и од пријатеља.

17. Пријатељство захтева верност, искреност, емоцију, снагу и учесталост. Негуј пријатељство као дрво живота. Исто очекуј од друге стране.

18. Никада не разликуј или не бирај пријатеље према критеријумима које не познаје пријатељство (вера, образовање, интелигенција, изглед). Пријатеље бирај према квалитету карактера.

19. Право пријатељство има успона и падова. Међутим, од других се разликује по томе што опстаје независно од ситуације, догађаја, времена и простора.

20. Никада не сили некога да ти буде пријатељ. Можда ћеш, услед одбијања, осетити тугу, али ћеш, када се расаниш, схватити да би то био погрешан избор. За пријатељство је неопходна узајамна жеља, снага и мотив.

Да ли постоји право пријатељство?

Свако од нас је, хиљаду пута у свом животу, чуо како су пријатељи највеће богатство. Морам признати да се у потпуности слажем са таквим ставом. Од детињства, преко сазревања, пријатељи вам дају снагу да корачате и борите се са свим замкама и недаћама живота. Они су ту да са њима поделите своју срећу, ситне и крупне радости, тужне моменте, усамљеност, лепоту живљења. Они су ту да вас воле, пружају љубав, саветују, понекад куде, да осећају како дишете...

У свом животу упознао сам многе људе различитих карактера, интересовања, људе различитих друштвених слојева и различитог нивоа образовања. Међутим, пријатеља треба посматрати и прихватити независно од свега наведеног. Најважније од свега је да пријатељ буде човек, па све остало... Уосталом, све пада у воду ако је особа поред вас и може бити ваше раме за плакање, добар саветодавац, искрена душа и емотивац. Никада нисам волео хладне људе и појединце који немају макар прихватљив ниво емотивне и социјалне интелигенције.

Квантитет је најирелевантнија ставка.... битан је квалитет особа које нас окружују.

Многи људи долазе и одлазе из наших живота. Велики број њих могу нам донети разочарење. Најтеже је када схватите да су неки појединци за које сте сматрали да су вам пријатељи, у ствари, присутни како би могли да извуку одређену корист. Такви људи се појаве, у својој слаткоречивости, брзо и лако вам освоје срце, а затим, када схватите истински циљ њиховог постојања у животу, обгрли вас туга, и онај осећај "боже, да ли је могуће да си толико наиван". Такви људи су само пролазна степеница сопственог сазревања и упознавања живота.

Зато, врло често, све људе делим на праве пријатеље и на познанике. Правих пријатеља је мало... Њих ћете препознати по фрекфенцији размене енергије. Они су, мање - више, заступљени у свим сверама вашег живота. Обично се каже да се могу набројати на прсте једне, евентуално две руке.

Познаници су, према мом схватању, између осталог, и људи који су се, из било ког разлога, одаљили од вас, иако су вам некада били пријатељи. То не треба осуђивати. Време доноси нова искуства, животне ситуације, објективно настало одаљавање и сл. У принципу, они су, у вашим срцима, и даље пријатељи, додуше не толико везани за вас, и обично су повремено заступљени у некој  од ваших свера живота. То "пријатељство" се, обично, своди на сећање на прошлост. Али ако се једном изгуби спона правог пријатељства, тешко је надокнадити изгубљено. То, ипак, не значи, да вам те особе нису драге. Можете повремено попити кафу са њима, видети се, али и сами осећате, као и они, да "то није то". Зато их схврставам у познанике и то "блиске познанике".

Сви остали људи које упознамо током живота, и који не играју важну ролу у вашим животима, за мене су само познаници, и ништа више. Некада се, али врло ретко, догоди да из познанства проистекне пријатељство, али је то, заиста, редак случај.

Према мом искуству, прави пријатељи су они које смо, обично, стекли у раном детињству или периоду адолесценције. Они остају везани за вас, без обзира на неповољан сплет околности. Њима можете открити и најдубље тајне, и бити сигурни да остају запечаћене између вас. Уколико су спремни да тајне открију другим људима, за мене, ти појединци, врло лако пређу у групу познаника, и потребно је много труда, напора и жеље да би се вратили у групу правих пријатеља. Често се то и не догоди. Но, свако има свој избор.

Имам пар правих пријатеља. Они ће се лако препознати. Нећу их набрајати, они то и сами знају. Право пријатељство захтева одређене жртве. Међутим, оно што проистиче из правог пријатељства немерљиво је значајније у односу на жртве.

Од правих пријатеља очекујем да, у међусобном контакту, емитују љубав, задовољство испијене шољице кафе, разумевање најдубљих ходника личности, подршку, искрени савет, повезаност и пажњу. Можда је то много, али су, управо због тога, ти појединци део групе правих пријатеља. Своје праве пријатеље дижем на пиједестал, њима се искрено дичим и искрено их волим. Волим што постоје и што су важан део мог живота. Зато се пријатељство мора заслужити.

У правом пријатељству мора постојати одсуство завидности, негативних емоција, неразумевања и егоцентричности. Уколико било ко од повезаних страна емитује било коју од наведених елемената личности, мора знати да није прави пријатељ. Према мојој тези, у питању су познаници.

Током свог живота схватио сам да се прави пријатељи искристалишу сами од себе. Ту нема места присиљавању, мољењу и клечању. Прави пријатељ је доступан у сваком моменту да вас саслуша и разуме и спреман да жртвује другу активност (осим ако није оправдана) да би вас чуо, видео и разумео. Свака лаж и избегавање виђања и разговора је сигуран пут ка нарушавању пријатељства.  Зато сам и рекао да право пријатељство захтева одређену жртву. Али та жрвтва доноси утемељено и чврсто пријатељство.

Прави пријатељи су спремни да кажу "Извини, погрешио сам". Ако ви треба да извлачите из појединца да призна грешку, аутоматски је јасно да вам није прави пријатељ. Нико није безгрешан, али је важно признати грешку. Ево, јавно се извињавам ако сам нешто згрешио и нисам рекао "Извини". Свима који су осетили моју грешност, кажем једно велико "Извини". И то јавно, а и то је нешто.

Искрени пријатељ саветује и спреман је да прихвати савет. Ако ви некоме, из најбоље намере, дајете своје савете и искрено их подржавате да се врате у колосек и буду оно што су били, а тај неко не узима за озбиљно оно што кажете, само исцрпљујете своју енергију. Пред вама су тада два пута: да наставите да "дробите" у празно, или да једноставно препустите да се особа снађе како зна и уме. То не мора нарушити концепт правог пријатељства али може значајно утицати на пад ваше енергије и жељу да некоме помогнете.

Можда сам ту специфичан. Увек сам, некако, хтео или не хтео, био предодређен да помажем људима. Не само у пријатељству, већ и генерално. Искрено, ја волим ту своју карму. Чини ме срећним. Да ли су у питању пријатељи, посао, познаници, увек сам био спреман да дам целог себе. И волим што сам такав. Међутим, нормално је очекивати да други покажу макар малу захвалност. Без захвалности, макар у најмањој могућој мери, према мом мишљењу, нема пријатељства.

Врло често кажем да у правом пријатељству постоји "одређени ниво користољубља". Али не оног злокобног него лепог и прихватљивог. Не прихватам пријатељство из досаде. То ме увек ужасавало. Не прихватам да будем последњи избор у низу избора који се налазе пред пријатељем. Али прихватам да "користим" сву позитивну енергију, љубав, емоције, искреност и савете људи који ме окружују.

Прави пријатељи остају прави до краја живота. Да ли су близу или далеко од вас је ирелеватно. Они су у вашим срцима и знате да увек можете да се ослоните на исте. Од правих пријатеља очекујем да ће поделити са мном моје последње тренутке битисања у овом универзуму. Сваки растанак је тужан, али, макар, нестајете свесни тога да ваш живот нисте протраћили на небитне људе, већ на квалитетне и искрене појединце. Онда вам је, вероватно, лакше да се помирите са неизбежним.

На крају, морам се осврнути на још једну фоскулу која је, за мене, права и исконски чиста истина. Пси су, заиста, најбољи човекови пријатељи. Своју љубав дају безусловно, искрено и верни су до краја. Они, засигурно, припадају групи правих пријатеља. Ту нема омашке. Воле вас и разумеју без услова. Тужни су или срећни у зависности од тога како се ви осећате. То је оно што их чини најискренијим бићима на планети. 

20 САВЕТА ЗА СРЕЋУ

1. Не тражи превише од живота. Буди задовољан оним што имаш, а не илузијом шта би могао да имаш.

2. Не стварај превелика очекивања. Срећа је обрнуто пропорционална нивоу очекивања.

3. Потруди се да, макар у једном сегменту живота, будеш близу идеала потпуне среће. Срећа осталих сегмената представља само надоградњу.

4. Дубоко у себи, буди дете, до краја свог живота. Живи у садашњости али сањари о прошлости и данима потпуне среће. Тада ћеш, макар на трен, бити потпуно срећан.

5. Не гледај на сваки проблем драматично. Драматичност изазива стрес, а стрес ствара незадовољство и, још много тога.....

6. Пронађи срећу у пријатељству, квалитетним људима и истинској љубави. Елиминиши људе који зраче негативном енергијом.

7. Играј на "сигурну карту" или на умерено ризично. Већи ризик ствара веће очекивање, па је пад болнији.

8. У пословне подухвате улази рационално. Емотивно остави за себе и најближе.

9. Постави себи оствариве циљеве.

10. Буди задовољан собом. Физички склоп је "производ" генетике, ради на менталном склопу и на свом карактеру.

11. Труди се да разумеш друге људе и помажи им у невољи. Осетићеш талас немерљиве среће.

12. Путуј што више, упознај нове људе и другачије културе, уживај у таласима мора, тишини планинских ланаца, непрегледној ливади и плавом небу.

13. Један део дана посвети маштању. Размишљај интезивно о томе шта те чини срећним и шта би могао да постигнеш. Позитивно размишљање доноси позитивне догађаје.

14. Поштуј и воли своје родитеље. Емитуј позитивну енергију, чак и када ниси сасвим срећан. Њихова срећа, углавном је саздана од њихове перцепције твог стања.

15. Потруди се свим силама да радиш посао који волиш. Ако то није могуће, пронађи лепо у ономе што радиш.

16. Образуј се читавог живота. Што си образованији то лакше савладаваш и разумеш свакодневне проблеме.

17. Не размишљај о смрти и помири се са тиме да је то једини сигуран део живота. Буди срећан што си рођен и живиш. Могао си да никад не удахнеш ваздух и не осетиш макар парче среће. И веруј у "нешто".

18. Не буди злобан и завидан. Злоба и завист изазивају фрустрираност и главни су непријатељи среће.

19. Уживај у лепоти свог дома и сваком детаљу. То је скривени кутак твог размишљања, топлине и среће.

20. Помири се са чињеницом да је потпуна срећа илузија. Бесконачна срећа смањила би искуства која би свако требало да проживи.

Потпуна срећа - илузија или стварност - други део

У другом делу поста о потпуној срећи анализираће се "други део" живота. Као што је закључено, истинска и потпуна срећа може се достићи једино враћањем у дане раног детињства, међутим, након тог периода, долази период лаганог сазревања који са собом доноси већа очекивања и, поступно, и животне проблеме. 

Нарастајућа очекивања и животни проблеми, дакле, представљају основну брану потпуној срећи. Очекивања родитеља, очекивања нас самих, одаљавају нас од идеала. Прва двојка у школи, прва свађа са пријатељима, схватање особа кроз физичке карактеристике, веће и мање грдње - сигурни су предуслови за удаљавање од поменутог идеала. Ови проблеми у очима одраслих особа су ирелевантни, али за саме појединце који се сусрећу са њима, су веома драматично важни. Из њих извире још један важан "производ": лагани губитак самопоуздања. 

У том периоду живота, велику грешку могу начинити и сами родитељи ако су превише усмерени на успех свог детета. "Мораш бити најбољи" представља једно од највећих ограничења потпуној срећи. Тиме се ствара висок ниво очекивања, који у случајевима неиспуњавања истог, доводи до удаљавања од идеала потпуне среће. Међутим, нико не може кривити родитеље за то. Из перспективе одраслог човека, реч је о искреним жељама породице да се што више напредује и постигну што бољи резултати. Ипак, адолесценти су још увек недовољно научени животу да би могли да се изборе са истим и да схвате да живот има своје успоне и падове. Сваки пад се, у том случају, сматра веома драматичним и може изазвати нарушавање концепта потпуне среће.

И тада, као руком донешен, наступа период пубертета. У том периоду, адолесценти су више оријентисани на свој физички изглед, прву љубав и пољубац, схватање света око себе, него на стварне животне проблеме. Сваки неуспех у том сегменту живота, доживљава се драматично и ствара додатна ограничења. А подсетимо се, свако додатно ограничење доводи до смањења идеала потпуне среће. Како савладати ове проблеме?

Велику подршку развоју личности играју пријатељи. Они су ту да вас подрже и разумеју. Да вам попуне рупе смањеног самопоуздања и и смање осећај незадовољства услед могућих неуспеха. Логично, зар не? И пријатељи се носе са истим проблемима и недаћама. Ко може боље разумети него онај који је у истим проблемима као и ви? Њихова подршка, понекада је и пресудна за достизање идеала потпуне среће. Међутим, без обзира на то, у питању је идеал, тешко достижан. 

Више година, нови проблеми, већа очекивања и тешкоће. Период образовања усмерава човека да му се посвети, па, можда, у том периоду, и нема много времена за дубља размишљања. Сваки положен испит је, понекада, довољан, да се појединац, макар на тренутак, осети потпуно срећним. Али само на тренутак. А када учење прође брзо, као дланом о длан, настају стварне животне тешкоће. Пронаћи посао, пристојну плату, имати времена за љубав, излазак, дружење, бављене спортом, како све уклопити и како, на више фронтова, достићи идеал потпуне среће? Одговор се намеће, сам по себи: тешко, немогуће, неоствариво....

Таласи живота вас стално шамарају, колико ћете бити срећни само зависи од вас самих. Како схватате неку ситуацију, да ли се уносите превише емотивно у сваки проблем, да ли одвајате битно од небитног, да ли разумете суштину живота, да ли сте способни да организујете дан тако да покупите по шачицу среће од сваке активности.... Све је то у нама самима. 

Да ли постоји потпуно срећна особа? Тешко. Сви знамо да увек нешто недостаје. Просто и једноставно, бити остварен у свим сегментима живота је утопија. Да ли је могуће бити потпуно срећан по сегментима живота? Да, врло могуће. У питању је идеал, зато је неопходно склопити мозаик свих истинских елемената среће. "Ни тај збир" неће бити довољан, али ће, макар, бити један велики корак ка остваривању идеала. Ипак, потпуна срећа остаје илузија, па живот треба прихватити таквим какав је и задовољити се оним што имате, а не оним што би могли имати. У том случају, срећа постаје докучива.